LJEPOTA I NJENI STANDARDI

Korisnik sam društvenih mreža, toliko aktivan da se moja usredotočenost na iste može svrstati u dijagnozu. I tako...malo instagram, malo mediji, svi po malo a ustvari MNOGO zarobili su naš um nekom pričom o idealnoj ljepoti. I svi oni su se tako suptilno uvukli pod kožu, da se većina nas zapitala "DA LI SAM DOVOLJNO LIJEPA?"
Na sve strane su cure sa senzualnim usnama i izvajanim nosićima, sa kosom kakvu ni Mis Indije nema (takva mi ne može izrasti ni u narednih 60 godina, sa Šaumom ili bez). Sa grudima poput najsladje lubenice i fluorescentno bijelim zubima.
Onda sam se jednog jutra suočila sa strašnom istinom shvativši da se moja spoljašnjost ne uklapa u standarde. I mogla sam da plačem nad sudbinom ili nabavim broj najbližeg hirurga, a ja sam odabrala ono treće. Zapitala sam se zar sebi dozvoljavam da budem ovisnik o tudjem mišljenju? I ko je taj koji je poljuljao moje samopouzdanje i nagovorio me da sumnjam u sebe? Zar nismo svi rodjeni kao jedinke, sa nečim što će nas činiti posebnim kada zakoračimo na tlo ovog čudnog svijeta? I zar bi zaista bilo lijepo da smo svi dobili dar života, savršeni i fizički jednaki? Kladim se da se Kvazimodo rodio medju morem Bred Pitova, da bi se tukli oko njega jer je savršen tako poseban i različit. I da bi hirurzi imali pune ruke posla, praveći grbe potpuno normalnim ljudima, koji žele biti kao neko drugi. Kladim se da bi se prodavale razne proteze u obliku grbe, ne bi li ljudi koji su rodjeni zdravi, sebi priuštili luksuz da izgledaju "drugačije". I za desetak godina bi milioni lažno grbavih upirali prstom u onoga koji se rodio zdrav. I smijali bi mu se što hoda uspravno i što nije kao ostali. A Kvazimodo bi maštao o svom životu bez grbe i pitao se ko je zapravo lud. Najveća greška koju pravimo je, što sebi dozvoljavamo luksuz da budemo nezadovoljni, kao i to što ne umijemo cijeniti sebe dovoljno. Svako od nas je dobio priliku da iskoristi ovaj život na najbolji mogući način, a samo od nas zavisi da li ćemo to htjeti. Jednom kada starost i nemoć pokucaju na vrata i kada ne budemo mogli samostalno izaći u najobičniju šetnju, žalićemo za našim nesavršenim licem punim života i energije. Za nesavršenim tijelom koje se kretalo bez štapa i pomoći drugih. I vrištaćemo bez glasa molitve da nas vrate u prošlost. A jedino što ćemo dobiti je SJEĆANJE.