JEDNE ZIME...

To je bila jedna od onih zima koje lede krv u žilama. Čekali smo se kraj fontane, na uglu koji je bio poznat po nama. Kod te fontane smo proveli mnogo važnih trenutaka. Kraj nje valjda treba i da stavimo tačku na sve ono što smo gradili godinama. Zajedno smo zidali palatu naše ljubavi, pregurali mnoge nepogode, mnoge kiše su pale i mnogo vjetrova nas je ometalo...a mi se nismo dali. Onda je jednog dana, sasvim iznenada shvatila da se umorila. Kaže, previše materijala je potrošila i tolika palata je guši. Kaže, shvatila je da ne može provesti život pod tolikim zidinama, treba joj malo zraka. Malo sunca, malo svjetlosti. Malo slobode. Šamarala me je razlozima a ja sam stajao nijem.
Ja nikada nisam bio dobar sa riječima, a i da jesam, ne bih znao šta da joj kažem. Zbog nje sam postao moler i obojio našu palatu u tonovima koje ona voli. Zbog nje sam postao i baštovan i posadio hiljade i hiljade ljiljana, postao sam i meteorolog pa sam umjesto kiše izmišljao sunce. I slikar, koji je po crnom platnu pravio raznobojne pejzaže. I sve sam postao zbog nje, i uvijek pokušao da pružim više. A izgleda nisam znao da u životu nije dobro imati ničeg previše. Pa čak iako je u pitanju ljubav.
Došla je prva, valjda joj se žurilo. Čekala me je kraj fontane ista kao nekada. I ništa se nije promijenilo. Ništa osim nas. Odjednom mi je bila toliko strana, da sam se i sam
zapitao ko je zapravo ona? Čuo sam da su rastanci bolni, ali nisam  ih zamišljao na ovaj način. U njenim očima više nije bilo žara. Samo led, hladniji od onog koji je klizio sa obližnjih krovova. U meni je gorjelo milion plamičaka, ali uzalud. Neke zime su suviše hladne i ne preostaje ti osim da se privikneš. Pružila mi je dlan i na njemu mali okov. Nije mogla da se navikne. Steže je mnogo, kaže. Previše uzan za njenu ruku punu ambicija i snova. Ne može da ga trpi. Smeta joj dok leti.
Govori o nekim planovima, o nekoj budućnosti. O nekim glupim gradovima u kojima nema mene. Kaže mi da prodam palatu nekom, da će kupac doći...Da će biti bolji od nje. Govori brzo i nejasno neki već smišljeni scenario. Čini mi se da sam ga već mnogo puta čuo. Nije nikada bila originalna, uvijek je voljela da kopira druge. I nije mi smetalo, nije mi smetalo što nije svoja, jer je u mom svijetu bila posebna. I niko nije bio približno sličan njoj.
Otišla je te noći, kaže nije u redu da ode bez objašnjenja, a ja se ne sjećam da mi ga je uopšte i dala. Možda i jeste, ali ga nisam čuo. I nestala je iza ugla. Od nje su ostali samo tragovi u snijegu, dok ih prvi prolaznik ne izbriše.
I nizali su se dani, nizale su se zime, mada toplije od one "naše". Nizale su se godine i ja sam prodao njen dio palate nekom. Tom nekom je mali okov savršeno odgovarao. I znala je sve. Znala je da je te noći jedan dio mene ostao zarobljen kraj fontane. I nije se bunila, nije tražila odgovore. Prihvatila me onakvog, emotivnog invalida koji je mogao da joj pruži samo polovinu srca. I rekla je da je dovoljno. I možda u meni nema više one vatre koja je neumorno tinjala te hladne zime, ali sam shvatio da i jedna svijeća je dovoljna da zagrije srce od hladnoće.
A nju...nju sretnem ponekad i spustim pogled. Ne želim da raspaljujem vatru granama koje su nekom drugom podarile svoje plodove.
I neka ostane tako...dok je nas.