Merkurova_kći

Jedna od ljepših uspomena na djetinjstvo je bila noć sa Badnje večeri na Božić, kada je po priči moje mame, Isus posjećivao svu dobru djecu i donosio im poklone. Svake godine sam se potajno nadala da sam zaista bila dobra, te čekala svoj paketić sa "neba". I tako, jedne godine sam morala da se zaključam u sobu, jer Isus ne smije da me vidi. Nije mi bilo jasno zašto je takav te neće da se upozna sa mnom, a ja mu se toliko radujem. I bila sam potajno ljuta na njega što je prevalivši toliki put izbjegavao naš susret. I postavljala sam sebi milion pitanja, od toga da li jaše i on na irvasima ili dodje nekim drugim prevoznim sredstvom, pa sve do toga kakvi li su to butici na nebu, kada uvijek pogode šta mi treba. Sakrili smo se u sobi svi koliko nas ima, kada se čulo malešno zvonce. Srce mi je lupalo kao ludo i šaptala sam tiho "Evo ga!", dok se moja mama smijuljila a nisam mogla shvatiti zašto. I ponovo je zazvonilo zvonce da nam da znak da odlazi, a ja sam se na

Ljudi nerijetko kažu da je fudbal najvažnija sporedna stvar na svijetu. Da moj život nije krenuo u tom smjeru, možda nikada ne bih shvatila značenje tih riječi. Zahvaljujući fudbalu, postala sam ptica selica, te naučila svaki grad doživjeti kao svoj dom. Naučila sam se prilagodjavati lako, upoznati druge kulture, steći prijatelje koji su mi dokazali da ni religija kao ni boja kože ne čini nekoga čovjekom. Naučila sam da se pozdravljam bez suza, da živim trenutke, ne odredjene datume.  Fudbal mnogi smatraju razonodom, dok je za mene on ŽIVOT.  Fudbal su selidbe. Fudbal su druženja. Fudbal su porazi. Fudbal su neprospavane noći i onaj sudija koji nekada nije fer. Fudbal su pobjede, iza kojih stoji mukotrpan trud. Treninzi po kiši, kao i oni na +40•. Fudbal su ljetovanja u decembru, Uskrsi, Božići, slave...u tudjim stanovima, u nepoznatim gradovima, daleko od porodice. Fudbal su rodjendani koje nekada čekaš sam, novogodišnje noći koje nikada ne možeš planirati unaprijed. Fudbal

Živimo u takvom vremenu, da mi je gotovo sve postalo normalno.  Normalno mi je da se neka Marija vjenčala sa tamo nekom Anom. I to da se ljudi nakon 40 godina braka razvode. Normalno mi je i da neki Ričard očekuje bebu sa svojim dečkom. Kao i to da tamo neki Predrag iz Bijelog Polja, po zanimanju moler, ide živjeti na Mjesec, jer valjda tamo ima više posla. Normalno mi je mnogo toga, sve nekako shvatam i rijetko se kada iznenadim, ali ono što me iznova šokira jesu LANČANE PORUKE.  Zapravo ne poruke, već ljudi koji ih šalju.  Makar jednom u 10 dana mi stigne u inboxu pisamce od tamo neke Perside, Dragice, Rajke...u kom piše kako ga šalje samo dragim osobama (zaista sam polaskana) te da nekog andjela, ružicu, srce i slično moram u roku od par sati poslati na par brojeva, ali ne samo to, nego ih i vratiti njoj (ponovo???) . U suprotnom me čeka neka nesreća, kao i nju koja mora da ispuca bonus od 10 vraćenih poruka.  I gledam tako, pa se pitam, Bože šta bi Karl Jung rekao