KAD SRCE REDOVE PIŠE

''Da li si srećan?"- upitala me je.
Nisam se nadao tako teškom pitanju. Mogla je da me pita o nuklearnoj fizici, da joj nabrojim sva Bahova djela ili da brojim do sto na kineskom jeziku. Da me pitala bilo šta, nekako bih se snašao da odgovorim. A ona me pitala nešto na šta nisam imao odgovor. Gledala me ispitivačkim pogledom. Čkiljila je radoznalo, kolutajući očima sve vrijeme. Ne zbog sunca, koje je milovalo svojim zracima otkrivajući par sitnih pjegica. Ona je uvijek to radila, kada bi je nešto zanimalo. Pomno je analizirala moj lik, možda da uporedi da li sam se promijenio, da li sam dobio neku novu boru. U njenim očima, vidio sam da zaista želi odgovor. Ali kako da joj ga dam, kada ni sam ne znam? Šta je sreća zapravo? Da li je to sve ono što sam stekao...i zbog čega sam izgubio nju? Ili je sreća bila ono sa njom, kada smo preturali po džepovima, sakupljajući sitniš za dvije kafe? Da li sam bio srećan dok se sanjiva migoljila u mom zagrljaju? I dok smo grijali jedno drugo bezgraničnom ljubavlju jer nismo imali novac za struju? Da li sam bio srećan dok smo u onom malom potkrovlju, čiji je prozor gledao na obližnji park, dijelili jedan sendvič i razmišljali o nekom boljem životu? Da li sam bio srećan, kada bi poput dvorske lude skakutala po stanu, pokušavši da me oraspoloži? Ili kada bi ujutru, lagano na prstima odlepršala iz kreveta, jer nije željela da me probudi? Da li sam zaista bio srećan kada je rekla da njen život ne bi imao smisla bez mene? I kada sam i ja potvrdio isto. Da li sam bio srećan kada bi svoje krhke prste, nespretno uvukla u moju šaku? I kada smo sanjali da odemo iz ovog glupog grada koji nije nudio ništa. U kom nije bilo nikakve šanse za dva mlada života na pragu dvadesetih, koja su samo željela bolju budućnost. Da li sam bio zaista srećan, dok sam se probijao kroz ruševine svojih snova? Dok sam krčio stazu u neprohodnoj šumi naših problema. Da li sam zaista bio srećan, mada nisam imao ništa sem nju? Da...BIO SAM. Bio sam srećan jedini put u životu. Pa ipak sam otišao sâm, da tražim bolju budućnost. Ostavivši je u malom potkrovlju samu sa svojim problemima. Izdao sam jedinu osobu koja me voljela zbog onog što zaista jesam. Izdao sam je, kada sam izvukao svoju šaku iz krhke ruke koja je htjela da me čuva. Nije se bunila. Nije htjela da me zadržava. Da moli. Valjda je to suština ljubavi.Pustiti onog kog' voliš. Odvezati mu krila i dati mu slobodu. Otišao sam i ne pitajući se kako će ona. Da li će se smrznuti sama kada počnu prvi snjegovi. Da li će onako sama, imati volju da mašta o boljoj budućnosti. Sebično sam hrlio u novi život, kao da nisam imao prošlost. I dobio sam vremenom sve o čemu sam sanjao. Ispunio sam dušu iskustvom, oči ljepotom, džepove novcem. Samo je srce ostalo prazno. Dozvolio sam da budem tudji, da se budim u velikim stanovima sa pogledom na obližnje parkove. Imao sam dovoljno da bih platio struju, a ipak je bilo tako jezivo hladno. Nisam morao da maštam, da dijelim sa nekim sendvič i skupljam sitniš za kafu. Imao sam sve, a nisam imao ništa. I danas, nakon tačno 730 dana, ponovo sam sreo suštinu svoje sreće. Samo što više nije bila moja. I dalje je imala krhke prste koji su strašljivo tražili skrovište. Samo su ga pronašli u nekom drugom. Daleko od mene...