DNEVNIK JEDNE ŽUTE

Ja sam Žuta i ovo je moja prva fotografija.❤
Rodjena sam ne tako davne 2009 godine, medju starim barkama. Moja mama je bila lutalica koju je Ivana hranila, a tata je neznani junak. Kada me je Ivana prvi put vidjela, odmah se zaljubila u mene, ali ja sam bila uplašena i divlja jer su me ljudi šutirali i htjeli da me se otarase. Nazivali su me "džukelom" ma šta god to značilo. Ja sam mislila da su svi psi jednaki, bez obzira na boju i rasu. Ali prevarila sam se. Jednom sam ovako mala dobila velike batine i nisam više nikome mogla da vjerujem. Nisam shvatala zbog čega me ljudi ne vole, a ja im nisam tražila baš ništa. Čak ni hranu, samo sam htjela da budem voljena. Ivana je pokušavala danima da mi se približi i ja sam polako počela da joj se radujem. Polako sam počela da vraćam vjeru u ljude i da shvatam da postoji neko ko me možda stvarno voli, mada nemam šta da mu pružim, osim bezuslovne ljubavi. I bila sam u pravu. Zavoljela me ne samo Ivana, nego i njena porodica. Mada nije bila nešto kreativna kada je ime u pitanju, ne zamijeram joj i volim svoje ime, jer nisam ista kao svi drugi. Malo pažnje i ljubavi možda nije promijenilo čitav svijet, ali definitivno jeste ovaj moj. I žao mi je mojih drugara koji se smrzavaju po ulicama i koje neće niko da usvoji, zato što nisu rasni. A ja sam ubijedjena da ti rasni psi svom gazdi ne mogu pružiti više, nego što sam pružila ja. I ja razumijem mnogo riječi, ne piškim po kući i ne diram tudje stvari, a niko me tome nije učio. Znam ponekad da lajem, ali valjda to svi moji drugari rade. Voljela bih da je ovaj svijet mnogo humaniji i da ljudi omekšaju svoja srca, te jednom malom biću učine život ljepšim, baš kao što je moja drugarica meni.❤