KAD PREGAZIŠ DVADESETE...

Kad pregaziš dvadesete, te stvari krenu da se mijenjaju vrtoglavom brzinom. A ti ih posmatraš nijemo i moliš Boga da ti da snage da prihvatiš život onakav kakav jeste. 

Kad pregaziš dvadesete, pa shvatiš da si konačno odrastao. Pa sretneš onog druga iz škole kog nisi vidio dugi niz godina. Jedno dijete na ramenima, drugo vodi za ruku. Pa ti maše iz daljine, a ti se pitaš otkud ti je poznat. Ej, otkud. A nekad ste dijelili klupu skupa. Danas je teži dobrih 20 kila. U kosi srebrna prašina. Ti svoju farbaš pa se ne vidi još uvijek.

Kad pregaziš dvadesete, pa shvatiš da roditelji koji su nekada bili tvoji heroji, sve slabije vide. Pa ih počne boljeti svašta. A boli i tebe. Boli te duša, jer se pitaš kako odjednom zdravlje popusti. Do juče su na rukama imali gromobrane, jednim pogledom su zaustavljali kišu. Do juče je kuća mirisala na šnenokle. Danas sve rjedje, lakše je kupiti. 

Kad pregaziš dvadesete, pa shvatiš da se oni koji su se tvom rodjenju najviše radovali, spremaju za vječni počinak. Zagazili u velike godine, al' ti i dalje misliš da dovoljno nije. Poželiš da ih probudiš iz košmara prolaznosti, plačeš jer im odjeća postaje suviše komotna. A lice suvo, poput jesenje grane. Plačeš jer su svuda recepti, tablete i nalazi, a ti bi želio da to tako nije. Al' život ne pita. Tutnji...

Kad pregaziš dvadesete, pa te realnost ošamari, jer te neko baš jutros podsjeća da je vrijeme da odeš na pregled. A ti se starim ne osjećaš. Pitaš se zar tebi može nešto da se desi?! A onda sretneš drugaricu iz škole, koja se žali kako ima problem sa štitnom. Prepričava ti svoju terapiju, a ti se pitaš zar nije još rano za to?!

Kad pregaziš dvadesete, pa nadješ album sa nekim starim fotografijama ljeta x i neke. Pa shvatiš da nekih drugova više nažalost nema. Da sada oru nebeske njive, a ti stalno očekuješ da ih sretneš negdje. Ne možeš pojmiti da je kraj zauvijek. 

Kad pregaziš dvadeste pa počne da ti smeta buka u gradu. Pa druženja ugovaraš po restoranima i malim kafeterijama u koje rijetko ko zalazi. I nije ti jasno kada se desilo, al' svega ti je prego glave. Konstatuješ da se sluša neka muzika tebi užasno daleka. 

Kad pregaziš dvadesete pa planiraš sopstvenu porodicu. Pitaš se da l' ćeš moći da budeš nečiji super heroj, a plašiš se mnogih stvari još uvijek. 

Kad pregaziš dvadesete pa te svakodnevno potrese vijest o nekom komšiji, koji je imao 90 i kusur, al' tebi ipak žao do neba. Manje zbog njega, više zbog sebe, koji bi htio samo da se ništa ne mijenja. A mijenja se. I te kako.

Kad pregaziš dvadesete pa shvatiš da tvoj pas ima već dosta godina. Da sve manje trči i sve rjedje jede. A ti ne želiš drugog psa nikada, nikada više. Pa ga gledaš u oči, kažeš mu da ga voliš po milioniti put u životu. I znaš da shvata sve izrečeno. I sjetiš se vašeg prvog susreta, kada je bio toliko mali, da je mogao stati u šaku. I plačeš kao kiša, jer ne želiš da ti ga vrijeme oduzme.

Kad pregaziš dvadesete pa počne da ti nedostaje sve ono što te nekad nerviralo. Platio bi ovog trena, da te otac još jednom kritikuje jer si došao kasno. I da još jednom čuješ glas majke da je vrijeme ručku. Da se svadjate oko programa na televiziji. Da svako ljut ode u svoju sobu. Da čuješ škripu vrata jer je djed stigao kući. Da ne možeš na kafu jer prvo trebaš "odslužiti kaznu". 

Platio bi ovog trena, da budeš nervozan što ti jakna miriše na pečeno meso i štrudel. Platio bi da još jednom svane jedno takvo jutro.
Al'...džaba novci, džaba mašta. Vrijeme ide. I ne prašta...