KAKO SAM PRESTALA BITI GURMAN
Mislim da je već svima poznato koliko uživam u hrani. Uvijek sam voljela isprobavati neke nove ukuse, stoga je dolazak u Aziju bio pravo otkrovenje po pitanju mnogo čega, te naravno i kuhinje. Prva da kažem čudna, poslastica koju sam isprobala, bila je "Pisang goreng" odnosno pržena banana, preko koje vam izrendaju dobrih 200 gr. sira, pa sve to zaliju čokoladom. Medjutim, ovo je bila ljubav na prvi zalogaj, te možda deseti pogled.
Drugo, mogu ga nazvati perverzno jelo, koje sam imala želju, ali ne i želudac da probam, zove se Jari ili Kepala Ayam. Moja drugarica Indonežanka mi je rekla kako to veoma voli, te sam se jednom prilikom složila da poručimo u restoranu. Obije smo ostale zatečene kada je konobar donio ručak. Ja činjenicom da me sa tanjira gleda mala kokošja glava koju valjda treba da gricnem, te prstići koji podsjećaju na ručicu nedonoščeta. A moja drugarica vidjevši da mi se svaki milimetar lica i tijela naježio od šoka. Možda je nepotrebno reći da sam nakon toga popila treću kafu, te do sjutra nisam ništa mogla jesti naravno.
Medjutim, jedno od većih iznenadjenja po pitanju hrane, desilo se kada me cura, takodje Indonežanka pozvala kod nje u restoran. Pola sata je drobila o nekoj strašnoj poslastici, toliko da mi je pošla voda na usta. Poručim ja, vidim stiže neki poveći sladoled, bila sam sigurna da je sa stracatelom. Kad zagledah se malo, pomislih da ludim, vidim u sladoledu plivaju zrna fažole. Gledam drugaricu zbunjeno, gleda ona mene, pa sva ponosna kaže "Probaj, ovo sigurno nisi nikada jela". Rekoh, sa sladoledom nisam, a nisam se ni nadala da ću. Mi ovo jedemo sa mesom, ako ti nije gadno da zamisliš. Ona se veoma iznenadila saznavši da pasulj može da se jede i sa kobasicama, te umalo nije dobila nagon za povraćanjem. Ja svakako jesam nakon degustacije, te mi više nikada nije palo na pamet probati nešto slično.
I ko zna šta bih sve probala tako, da se jednog dana nisam našla na gozbi kod prijatelja. Dan nakon gozbice sam završila u bolnici, sa temperaturom i groznicom, infuzijom i najgore od svega pelenama. To je bio trenutak kada sam bila gotovo sigurna da mi se bliži kraj, te sam polu živa (a inače sam stari hipohondar) promumlala sestri "Oću li umrijet? Je li tifus?" Ova se na svu moju muku počela keseriti, te konstatovala da ukoliko temperatura ne bude spadala, može se desiti da je i tifus. I tako, doživjela sam i to da me voze u invalidskim kolicima jer mi je bilo toliko loše da nisam mogla da hodam, a onda na svu muku desilo se da mi cimerka ima sedamdesetak godina, i naravno odmah mi se pohvalila da je to odjeljenje za slučajeve koji su pod znakom pitanja, pošto njoj ne znaju što je, a ovoj do nje sumnjaju na rak. Neću pisati kako sam zaspala, u neka doba dolazi neka sestra od 100 kila i prinosi mi u facu tost ni manje ni više nego sa jajima (zamislite samo imate trovanje i neko vas tjera da jedete, pa još pržena jaja), još se buni što ne mogu jesti. Dijelila sam se sa dušom jedno dva dana, kad svanu i nedelja. Negdje u rano jutro, otvara vrata sobe časna sestra, nosi krst i neku zdjelicu, pa ide put mene. U prvom momentu mislila sam da haluciniram, a potom da se sprda, kad vidim ozbiljno je shvatila. Pruža mi da ljubim krst, ja je pitam je l' to umirem, a ona kaže "Tidak mengerti". Rekoh i ja se pravim luda kad izbjegavam da odgovorim. Poče ova da me kvasi svetom vodicom, dok su se u meni smjenjivali smijeh i suze, jer u našoj zemlji to rade uglavnom prije nego neko pandrkne. Medjutim, da li od svete vodice, da li od ljekova, meni naglo bî bolje. Na kraju se ispostavilo da sam dobila evtrovanje bakterijom blastostitis homins, i tu je moja strast ka čudnim ukusima naglo splasnula, te sam počela vrlo dobro proučavati šta jedem i kod koga.
I na kraju, mislim da bi jedan prosječan Indonežanin odtao takodje u šoku, kada bismo mu ponudili sir iz mješine, kuvani govedji jezik, prženi svinjski mozak ili možda bijele bubrege.😐😏😀
Коментари
Постави коментар