NEDELJOM...

Bila je od onih žena koje za sobom ostavljaju pustoš. U umu...u duši...u srcu. Bila je od onih koje za sobom ostave trag, dubok i vrckav. Trag kakav se jednom vidja. I bila je tvrdoglava. I luda. A ono najbitnije, bila je tudja.
Nije mi smetalo da je kradem nedeljama. Nije mi smetao ni mali okov na njenoj ruci koji me iznova podsjećao da pripada nekom. Nekom kom se predala čitavim bićem, a ko nije  pripadao njoj. Znao sam da ga voli i da u njoj onako krhkoj nema prostora za još jednog zanesenjaka koji čezne da je ukrade jedne nedelje...i odnese u zemlju snova. Nedelje su inače, bile rezervisane za nas. O ne, mi nismo bili od onih parova koji se zaljubljeni kikoću na glas da ih čuje čitav svijet. Mi nismo bili jedni od onih koji se drže za ruku, dok zagrljeni hodaju gradskim trotoarima i ispijaju kafe pod sunčevom kapom. Mi nismo bili jedni od onih koji se beskrajno vole naočigled prolaznika. Možda zbog toga što nikada nismo ni bili par. Ona je bila moj svemir, moj nepresušni okean želja. I nisam mario što je kradem. Što budan prespavam sve one dane bez nje. Nisam mario što se još uvijek topla, istrgne iz mog zagrljaja i poput uplašene srne nestane u noći. I što se uvijek vrati onom nekom, ko nije vrijedan nje. A bila je ona koja se ne radja dva put. Crni biser u školjci mog srca. Nakon nje je ostao samo oklop i čežnja u boji njenih očiju. Ja sam ostao sam, a ona je ostala tudja.
I ovo nije priča o nama, jer mi nikada nismo ni postojali. Ovo je priča o jednoj nedelji i jednom ludom zanesenjaku koji je vječno ostao željan nje.