~ MEANDER MOG DJETINJSTVA ~

Ja sam pola svog djetinjstva provela u jednom starom Meanderu koji je u mojim djetinjim očima bio najljepša oaza mira.
Bila je to stara zgrada, sa ulazom u koju je baš svako mogao ući. 

Nije bilo interfona. I uveče se nije zaključavao ulaz. 

Često bi poneki samotnjak teturao se ispred, te polupijan tražio upaljač prolaznicima. 

Hodnici su odzvanjali ukoliko progovoriš glasno i vrlo često šteker u ulazu nije radio, pa sam trčala do poslednjeg sprata iz nekog suludog straha od Bara, kojim su me često znali plašiti. Nisam ja znala kako to Baro izgleda, ali sam stekla utisak da je veoma ljut ukoliko nisam dobra i vjerovala sam da me čeka iza svakog ugla, te bih pomahnitalo trčala baki u naručje. 

Često smo pile kafu iz malih plavih šoljica, boje neba pred suton i ponekad bi mi uz ortački mig dala da držim cigaretu, te se osjećam odraslo sa nepunih 7 godina. 

Uveče je znala da mi čita priče, uz šolju toplog mlijeka i domaće krofne. Tom Sojer, vilenjaci, Braća Grim i mnogi drugi su bili početna staza ka vječnoj ljubavi prema knjigama. 

Čitala je baka svake noći. Zatim bih zaspala ušuškana u najmirišljaviju posteljinu na svijetu. Voljela sam tu sobu više od ičeg, mada ni po čemu nije odisala luksuzom. Iz nje sam sanjala snove o budućnosti i maštala kako ću što prije da odrastem. Uveče bih gledala kola kako jurcaju i neke mlade ljude koji veseli idu ka gradu. Zamišljala sam sebe. I pitala se kako je to kada odrasteš. 

Iz te perspektive, djelovalo mi je kao nešto veliko. Nešto divno. 

Biti odrastao, hrliti ka svojim snovima. Radovati se. Leći u cik zore. 

Godine su prolazile vrtoglavom brzinom, ja sam rasla, a moj Meander je svake godine djelovao sve manji. 

I dalje me baka  čekala na vratima stana. I dalje je mijesila najbolje krofne na svijetu, sipala kafu u šoljicama rasplinutog neba i dopuštala da držim cigaretu "kao velika". 

Bara sam se sve manje plašila, ali bih se ipak najsigurnije osjećala u tom malom sobičku sa čijeg prozora sam gledala grad koji nikad ne spava. 

Zatim je iznenada, sve počelo da se mijenja.

Moja baka, moj heroj, zaštitnik. Više me nije čekala na vratima stana. Ležala je u bolničkoj sobi, sa dvije cimerke koje su nosile neku tugu u očima. 

Nedostajale su mi njene krofne, koje je pravila najbolje na svijetu. Romani i knjige koje bi donijela iz podruma, te posteljina koja miriše na nebrigu. Na sreću. Djetinjstvo. 

Sa 14 godina si dovoljno odrastao da shvatiš šta znači bolnica. A opet toliko mali, da ne znaš šta znači uznapredovali rak. Do svoje 14. nisam znala ni gdje se nalazi taj bezobrazni pankreas koji toliko jako boli, da baka sve češće želi da spava. 

Još manje sam znala koliko je isti zajeban i da minuti sa njom teku u nepovrat. Nisam tada znala ni zbog čega baka pominje samo jednu crvenu ružu koju želi da joj donesem kad ode. Sve mi je to bilo užasno čudno, ali nisam postavljala suvišna pitanja. Tada sam mislila da kada odeš na operaciju, sve se mora završiti dobro. Jer oni ti srede to nešto zbog čega si danima u grču. I ideš kući. Ponovo si nasmijan i ponovo praviš najbolje krofne na svijetu. Ponovo ti posteljina miriše na Jorgovane i ponovo sipaš kafu u malim plavim šoljama.

Sa 14 godina ti jednostavno ne možeš da shvatiš da neke stvari više nikada, ma koliko to istinski želio, neće biti iste.

Nisam bila kraj nje kad je umrla.
Ležala sam u drugoj bolnici sa dijagnozom mononukleoze.

Javili su mi telefonom i sjećam se da je sve djelovalo nestvarno. Čudno... 

Ja sa svojih 14 godina nisam znala šta je smrt zapravo.

Od tog dana zaista više ništa nije bilo isto. 

Meander je zjapio hladan. I više nije mirisao na krofne i gibsnice. Nikom se više nije pila kafa i šoljice su ćutale uredno složene, onako kako ih je ostavila.

Romani su stajali u uglu, a posteljina je mirisala na neke nove trenutke. Na zebnju. Strah. Nedostajanje. 

Sve rjedje sam voljela tamo provoditi odmore. Jer to više nije bio taj grad. 

Polako sam shvatala da bi Meander bio samo obična stara zgrada, da nije bilo nje. Da stanove ne čine zidovi. Ni namještaj. Čine ih dragi ljudi.

Godine su prolazile, ja sam odrastala i postala jedna od onih "ozbiljnih" o kojima sam maštala sa tako malo godina, priljubljena uz prozorsko okno. Više me niko nije pitao kuda idem i kada se vraćam. Bila sam dovoljno odrasla da zaštitim sebe i shvatim da to nije nekako onaj život kakav sam zamišljala. 

Dodju tako neke godine kad poželiš da sve proživiš ponovo. Pametnije. Sporije. Sa većim užitkom. 

A od svega ti ostaje samo blijeda traka koju iznova vrtiš u glavi i plašiš se da se ne izliže. 

Baku sam sanjala poslednji put prije 12 godina i u snu mi je rekla da je samo došla da me vidi jer me mnogo voli, a zatim ide nazad. "Ležala" je do mene u krevetu i poljubila me pred polazak. 

Od tad je nestala zauvijek i zaista vjerujem da je na nekom ljepšem mjestu u kom nema mjesta brizi. 

Ona je otišla 13. oktobra 2002. ne ispinivši želju da me vidi pod velom. Ja sam se sasvim slučajno udala na isti datum, mnogo godina kasnije. 

Znam da će zvučati besmisleno, ali znam da je bila uz mene.

A ja...danas baš kao nekad umijem sklopiti oči i zagrliti malu sebe. Reći joj da nije trebala da žuri, da je biti dijete bila privilegija. 

Ipak, život ne pita. Teče bez povratka, a ja jedino od svega na ovom svijetu znam, da živim u sadašnjosti. Radujem se budućnosti ali o njoj više ne maštam. Jer svako danas koje uzimamo zdravo za gotovo, će jednog dana biti veliko juče. I nikada nećemo biti mladji nego baš ovog trenutka. 

Zato se radujem jako. Dišem duboko. Volim do srži. Uživam u sitnim stvarima. Živim za danas. Vjerujem u sjutra. 

I ne žurim nikuda jer ima vremena, dovoljno za sve.