PUTOVANJE I NEKI ČUDNI LJUDI

Moji prijatelji znaju da sam rijetko kada ozbiljna. Desi se ponekad, al' me ne drži dugo. I jako 
sam komunikativna, volim da upoznajem ljude, pa mi česta putovanja za to dobro dodju. E tako sam do sada upoznala razne, neki su bili stari, da sam kad zadrijemaju mislila da je to to, neki su bili mladji od mene, neki su bili fizički otkačeni, a za neke nikad ne bi rekao da su šizofreničari.

Tako sam na svom prvom putovanju upoznala bakutu iz Češke. Ja se nje rado sjetim, mada ne bi bilo dobro da se i ona mene sjeća, jer sam sigurna da nije više medju živima. Bakica je živjela u Australiji već decenijama, a engleski joj je bio takav da sam bila u devet voda dok sam razumjela jednu rečenicu. I tako smo nekako se sporazumijevale, ali već je pao mrak, prošla je večera, pogasiše stjuardese svjetla i odoše nekud. Bakica zaspala k'o top, ja slušala malo muziku, kad u jednom momentu ožednim toliko jako, da bih popila i otrov. Kako mi je bio prvi put da putujem avionom, a stjuardesa nigdje nije bilo (nisam znala da postoji dugme da je pozovem), imala sam opciju : 

1. da se zakoljem plastičnim nožem, jer sve istrpjeti mogu ali žedj nikako

2. da odem u toalet i pritom probudim jadnu bakutu, i pijem onu vodu sa česme, što bi bilo pogubno po mene. 

Gledam oko sebe, ispred babe stoji puna čaša vode. Ne znam je l'  liznula, u tom trenu mi nije bilo bitno. Kažu da kad je čovjek gladan i žedan, ne pita de s' mozgom i u to sam se lično uvjerila. Gledam babu, gledam čašu. Baba utvrdila, čaša sija kao dukat. 'Oću-neću, boga mi 'oću. Uzeh onu čašu, popih skoro sve. Ostavila sam možda jedan prst, da baba okvasi brke ako ožedni i ona. Prošlo je možda sat-dva od "zločina", vidim baba krmelja, gleda onu čašu, ništa joj jasno nije. Ja se napravih da spavam. I tako, stigosmo u Singapur, baba ode svojim putem, ja svojim. Nikad nisam saznala je l' stvarno pomislila da je izlapila ili je znala da sam joj ja popila vodu. Mada, to nije toliko ni bitno.

Jednom smo iz Džakarte do Istanbula zaboravili da napomenemo da želimo karte za sjedišta do prozora, te smo dobili sjedište po sredini, u redu za 4 osobe. Do mene je sa lijeve strane sjedao Srdja, a sa desne anonimni čiko sa kojim sam imala samo fizički kontakt, na moje zaprepaštenje. Pošto let traje nekih 12-13 h, čiko se umorio, te je u neka doba zaspao meni na ramenu. Srdja je totalno kul podnio novonastalu situaciju, te se smijao mada meni nije bilo do smijeha uopšte. Na našem jeziku  smo ga malo ogovarali, a on nas je zagledao, da bih kasnije vidjela da mu je pasoš crvene boje. (?!)

A kad smo se vraćali iz Hong Konga za Cg, sjedište do nas je bio čovjek koji je na prvi pogled izgledao sasvim ok. Igrao se sa ipadom, sve je izgledalo super, da nisam u neko doba primijetila da pokušava da se konektuje na fb. Onda je imao neku ikonicu za klavir i svirao je dobrih sat vremena, al' se toliko unosio kao da je Rahmanjinov. Onda bi se opet pokušao konektovati na fb, a u jednom trenutku je otišao u toalet i nije ga bilo 40-ak minuta. To je prvi put da sam htjela da pozovem stjuarta i obavijestim ga. Svašta mi je padalo na pamet. Da puši, pa ćemo se svi pogušiti zbog njega, da će da zapali avion, da mu je pozlilo, da je neka kamikaza...Srdja mi je po običaju rekao da nisam normalna, ali dok ga nisam vidjela, nisam se smirivala. Na kraju je došao sav okupan, ali je zaboravio da okupa ono najbitnije. NOGE. Tu smo naučili da ona dekica koju dobiješ, može da se stavi preko glave, da možeš bez vazduha duže nego što si mislio, da prihvatiš stvari koje ne možeš promijeniti i slično. Imali smo još 2-3 h leta, a da smo malo duže putovali, morali bi nas reanimirati. Sve u svemu, prošlo je i to, a imala bih još mnogo toga da prepričam, ali ovoj priči ne bi bilo kraja, pa sam od svih ljudi koje sam do sada imala priliku sresti, idvojila one koju su u top 3.