MALA PARIŠKA DAMA

Čitala je Prevera i poistovjećivala se sa tamo nekom Barbarom. I plakala je, htjela da i njoj neko posveti pjesmu.
 Oh vi ste žene čudna neka bića. Zašto pobogu plačete često? U svemu pronadjete razlog za suzu.
 Htjela je da bude posebna. Pravila se važna dok je kuvala ručak, kao da to jedino ona na svijetu umije. Vitlala je varjačom poput nekog viteza, pa se cerekala svojoj ludosti, pijana od sreće. Bila je dijete zarobljeno u 25 ljeta staroj ženi. Maštala je o Parizu, o nekoj večeri na vrhu Ajfelovog tornja.I da joj neko iznenada pokloni buket žutih ruža. Ne crvenih, baš žutih. Morala je ona biti drugačija od drugih, imati nešto svoje. Maštala je o svjetlima nekih velikih gradova, o vožnji obalom Sene i da je neko oslovi sa "Mademoiselle". Često bi gledala kapljice kiše koje umivaju prozorsko okno, te ih uporedjivala sa životom. Plakala je jer vrijeme prebrzo teče, a ona ne može to da spriječi. Nisam znao šta ću sa tom malom "pariškom" damom. Sve joj je bilo dosadno i svega joj je bilo malo. Držala me za ruku djetinjasto, odbijajući da odraste. 
Ja nikada nisam imao mnogo. Često sam bio ljut na sebe, što ne mogu da joj pružim ono o čemu sanja. Maštao bih često kako je vodim svuda...kako osvajamo Alpe, budimo se u Pullmanu i plešemo ispod Ajfelovog tornja, dok buket žutih ruža stiže samo za nju. Maštao bih satima, dok je frižider zjapio prazan, a računi na stolu vrištali da sam nitkov. Pitao bih se često šta li radi u mom sobičku, dok mašta o nekom svijetu u koji nisam mogao da je odvedem. Crtala je srca po kalendaru, mrmljajući da će jednom decembar provesti u Parizu. Znao sam i ja da hoće. Ali ne sa mnom. Hodali smo istom stazom već dugo...i moram priznati da se nikada nisam umorio. Da mene pitate, hodao bih tako zauvijek. Ali, svaki puteljak ima svoj početak i kraj. Naš se završavao na raskrsnici izmedju mojih mogućnosti i njenih želja. Odlučio sam da je pustim. Da hoda ka svom Parizu, ka svojim snovima koji su meni bili užasno daleki. 

Skoro mi je poslala razglednicu. Sa par razlivenih slova. Mislim da je plakala, ali ne mogu da tvrdim. 
Ja nikada neću moći da je osudjujem, jer ovaj moj svijet nije stvoren za nju. 

Moj Pariz je ova mala varoš, koja nikada više neće biti ista bez nje. 

Neke ljubavi zauvijek žive u jednom kutku našeg srca. Tako i moja mala pariška dama stanuje tu negdje u meni. Možda se jednom, negdje...ukrste naši putevi. Te zajedno odšetamo do Jelisejskih polja, gdje ću joj pokloniti sve one ruže za koje je ostala uskraćena. Možda jednom...ko zna...